DECA ZEMLJE

DECA ZEMLJE

"Deco Zemlje

Nekada davno u tami proslosti, kad' vreme jos nije znacilo nista, dodjoh u ovaj deo univerzuma zbog vas. Od svesti koja me cini onim sto jesam, jedan svoj deo ucinih vidljiv. Taj deo mog bica, nazvaste planetom Zemljom. Ona je vas dom. I kao nigde i nikad pre u Univerzumu, stvorih na njoj predivne pasnjake, rodne njive, planinske reke, morske pucine, pustinjske oaze...
Stvorih vrt.
Kao i vama, on je dom i zivotinjama koje ga nastanjuju. Postujte ih, jer su i one moja deca, kao i vi.

Kao sto znate, to cesto puta nije rajski vrt.Poplave, tornada, zemljotresi, pozari, otrovne biljke i opasne divlje zivotinje uzimaju danak i u vasim zivotima. Neki od vas ce mozda reci da je to moja krivica.
Oh deco, kako sam tuzna zbog toga, pa zar bi mati mogla da naudi deci svojoj?!
Na ovom nivou razvoja svesti vi ucite vazne lekcije: da sve sto postoji na svetu, ima svoju dobru i svoju losu stranu. Kako u prirodi, tako i u vama. Citav vas zivot je jedno neprestano ucenje kroz bezbroj lekcija, gde iznova, i iznova, i iznova ucite, dok na kraju u vama ne ostane samo Dobro.

Znam da me se vecina vas i ne seca, neznate da postojim i da bdim nad vama, a ja i sada pamtim svako ljudsko bice koje je ikada hodalo mojim vrtom, od vasih predaka pre mnogo miliona godina, pa do vas samih. Pamtim ime svakog od vas, pamtim svaku vasu suzu, svaki osmeh, svaki ukradeni poljubac, svaki poraz ili uspeh vas.
Pa kako bi mati mogla da zaboravi svoju decu?

Znam da se vi ne secate mene. Velovi tame i dalje prekrivaju vasu svest i ne dopustaju vam da stvarnost dozivite u potpunosti. Zato pravite greske. Cesto puta povredjujete sebe, pa cesto puta povredjujete i mene. Bezobzirno secete stoletne sume,uporno zagadjujete bistre reke, pohlepo kopate po mojim njedrima, vadeci iz njih skrivena blaga.
Usput istrebljujete zivotinje, kojima sam - kao i vama, pruzila dom i uto-ciste.

Znam da je i vama tesko - zivite u zaboravu i otuda izvire vas bol. Neznate ko ste, sta ste, zasto ste dosli, gde idete i  zbog cega uopste i postojite. I taj zaborav pokusavate da  zamenite groznicavim zivotom, nadmetanjem, sticanjem...  Dokle? S kime? Zbog cega?

Oh deco, kako sam tuzna zbog vas. Kao i svaka mati osecam bol vas i mnogo puta pozelim da ga iscelim, pozelim da ucinim da nestane i  ode u nepovrat, zauvek, a ne smem, ne smem, jer znam da je takav put kojim morate proci. Nakvasen suzama.

Neki od vas se spremaju da me napuste. Kao odraslo dete sto zovom horizonta napusta svoj dom, tako se i vi spremate da se otisnete u dubine kosmosa.
Srecna vam plovidba deco moja, sledite srce, istrazite zivot sirom univerzuma i pozdravite mi moju bracu i sestre, na kojima se iskrcate. Ako vas u dubinama kosmosa obuzme tuga i zal za mnom, zabrinutost da li cete me ponovo naci, ne plasite se, jer ce vas ljubav vasa voditi ka meni.
Pa kako bi deca mogla da zaborave svoju mati?!

Oh deco, kako bi bila srecna kada bi mogli, samo na tren, da vidite sebe onakvim, kakvim vas ja vidim, kada bi samo mogli da ugledate svu svoju savrsenost, svu lepotu, svu plemenitost vasu.
Mozda ce neko reci da sam subjektivna i da zbog toga sto ste moja deca u vama vidim samo dobre, ali ne i lose strane. Neznam, mozda su u pravu, jer iako svescu mrezim Univerzum, posedujem znanja i darove mnoge, na kraju svega i ja sam  ipak samo jos jedna obicna mati, koja beskrajno voli svoju decu."