I RODITELJI LAZU
Zasto to cine i kako njihova deca to dozivljavaju? U tekstu koji sledi, pokusacemo da pronadjemo barem deo odgovora na to pitanje.
Iako svako dete prema roditeljima oseca mesavinu blage zavisti ("Tata, a kad' cu ja da porastem tako veliki kao ti"?), divljenja i bezuslovne ljubavi, vecina roditelja ipak uspe da jos pre puberteta svog deteta, prokocka i izgubi veci deo njihove ljubavi, postovanja i poverenja.
Sta je to dovelo do toga, da izmedju vas i onog malog bucmastog slatkisa, koji vam je svojevremeno uneo u zivot toliko mnogo radosti i ponosa, nastane ponor i da za nepunih 20 godina, jedan drugome postanete stranci i neprijatelji? Da li su stvarno danasnja deca toliko losa da nemaju nimalo postovanja i ljubavi u sebi, cak ni za svoje "kreatore" i da li i sami roditelji mozda snose deo krivice?
Ko su u stvari roditelji?
Po kojim to kvalitetima i talentima odudaraju od vecine ostalih smrtnika? Sta ih to cini posebnim?
Ne znate, zar ne?!
Razlog ste Vi - vi kao njihov potomak doprinosite tome da oni iznenada dobiju na vrednosti, postovanju, ugledu, moci. Vi kao njihov potomak, obogacujete zivot svojih roditelja na nacin na koji oni sami, to nikada ne bi umeli. Vi kao njihov potomak i Dusa koja traga za sobom, dosli ste s ljubavlju u srcu, s radoscu u ocima i s osmehom na licu, kao uostalom i vasi roditelji, nekada davno.
I sta je ostalo od toga, koliko ste darova Neba uspeli da sacuvate, oplemenite i prosirite i ko je - osim vas samih, najvise kriv za njihov eventualni gubitak?
Roditelji predstavljaju licnosti ciji intelektualni, spoznajni, obrazovni, emocionalni, duhovni...nivo moze biti vrlo sarolik i razlicitog stepena razvoja. Oni su bica koja u Egolendu, kroz stalnu borbu i nadmetanje sa sebi slicnima, pokusavaju da svetu predstave i nametnu svoje vrednosti i snove, materijalno obezbede svoju porodicu i ostvare sto veci uticaj i ugled u drustvu. Isto to zele i drugi. Stoga su odnosi medju ljudima protkani manje-vise prikrivenim sukobima i stalnom borbom za dominacijom i osvajanjem moci. Sve to se prenosi i na porodicu.
Cesto puta zivotni stavovi, ideje, odluke, zamisli vasih roditelja u svetu bivaju osporene i odbacene, sto dovodi do toga da njihov Ego gubi na samopostovanju i samopuzdanju, cime dolazi do krize identiteta. Stoga, porodica predstavlja pravi mali raj na zemlji, gde se njihove ideje, zamisli, odluke i postupci nikada ne dovode u sumnju, niti osporavaju. Roditelji su samoinicijativno i jednoglasno, proglasili sebe za nedodirljive i nepogresive autoritete i spremni su da to pravo brane "do zadnje kapi krvi". Vase naravno.
Nekada, dok ste jos bili beba i dete u odrastanju, skoro svi postupci i odluke, uglavnom su bile ispravne i usmerene u pravcu da obezbede vasu sigurnost i zdravlje. Kako ste odrastali i kako su se postepeno pojavljivali obrisi vase licnosti, one su sve vise bile preusmeravane ka tome da zadrze kontrolu i moc nad vama, te da vas sprece da ne uspostavite ravnopravniji odnos i time ugrozite njihovu moc. Moc koju roditelji imaju nad vama, cesto puta predstavlja i jedinu moc koju oni imaju u drustvu. Zato ste im vi, tj. kontrola nad vama, zivotno vazni.
Svako izrazavanje sumnje ili preispitivanje ispravnosti njihovih odluka i postupaka, svaka aktivnost u kojoj ste vi dorasli ili nadrasli njihovo znanje i sposobnosti, direktno slabi i urusava tu moc. Vrlo rano, oni vas prirodan i neizbezan psiholoski razvoj, pocinju da dozivljavaju kao napad i ugrozavanje njihove moci, te da bi sprecili i usporili taj proces, koriste neiskrenost, lukavost, laz i fizicku silu. Sto vise lazi i nasilja koriste pri tome, to je i vase razocaranje njima vece, jer ono je u izvesnoj meri neminovno. Pocinje sa pubertetom, kada se u vama budi sposobnost kritickog razmisljanja i vrednovanja njihovih odluka i postupaka, a zavrsava s prolaskom tog istog puberteta, kada ste uglavnom i sami formirani kao licnost.
Svi oni postupci za ciju ispravnost i opravdanost, nikada nije bilo ni dozvoljeno da budu izlozeni sumnji, sada bivaju ponovo analizirani i vrednovani. Nekada dete, a sada covek, iznenada postajete sudija, koji ljusti sloj po sloj lazi i obmana i cesto puta ono sto ostane, ne predstavlja bas lep prizor. "Car je go" uzviknucete i posle prvog talasa zadovoljstva zbog dozivljene istine i pravde, oseticete duboku tugu i zal za prohujalim detinjstvom, koje je moglo da bude mnogo srecnije. Bez toliko mnogo bola i patnje.
Cak i sada posle toliko godina, i dalje vas progoni bol nanesenih nepravdi, nerazumnog i nepotrebnog kaznjavanja, stalnog ponizavanja i svog onog zlostavljanja koje vi, sa vasih 5, 10 ili 15 godina zivota, niste mogli ni da skrivite, ni da zasluzite. I dalje vam nedostaju nikada ispricane sale, nikada dozivljeni zagrljaji, nikada darivani skromni rodjendandski pokloni i jedini vama poznati nacin da iscelite taj bol, jedini vama poznati nacin da ispravite njihove greske prema vama, jeste da i sami postanete roditelj. Bolji.
Sada, dok gledate nasmejano lice vase bebe i dok vas pri tome naizmenicno ispunjavaju talasi ljubavi i ponosa, budite svesni da ovoga puta, ova prica pocinje sa vama, vasi postupci sada (i u sledecih 15 godina) i njihova "presuda" vama kroz 20 godina, obelezice vase zivote i definisati vas dalji odnos.
Ako zbog sukoba sa kolegama koji imate na poslu, dolaskom kuci uvredite i ponizite svoje 5-godisnje (ili 15-godisnje) dete, koliko god da vam je to tesko (a bice vam tesko) i koliko god da to smatrate glupim (nadamo se da ne smatrate), spustite se za trenutak na njegov nivo - cucnite i najiskrenije sto u tom trenutku osecate, izvinite mu se. Objasnite mu razloge svoje nervoze (onoliko koliko moze da razume) i priznajte da ste pogresili. Nemojte ga pri tome potceniti i koristiti lazi, lukavost i potkupljivanje, kao sto to radite sa odraslima. Iako u mentalnom smislu jos nerazvijeno - ili bas zbog toga, ono je poput poligrafa koji nepogresivo oseca iskrenost vasih emocija.
Nemojte ga na silu grliti i insistirati da vam odmah oprosti, jer u zavisnosti od temperamenta, ponekada mu je potrebno izvesno vreme da "svari' vase izvinjenje. Dopustite mu slobodu izbora, pa cak ako vi na to i zaboravite, ono nece - samo ce doci da vam oprosti.
Cim prohoda i progovori, te pokaze interesovanje za desavanja u poro-dici, ukljucite ga u aktivnosti i poslove koje obavljate u i oko kuce, i to u one njihove delove, koji su potpuno bezbedni po njega. Kako je njegova koncentracija jos slaba, ta pomoc cesto puta nece trajati dugo, pa se zbog toga nemojte ljutiti, vec mu dopustite da se ukljucuje po sopstvenom nahodjenju.
Na kraju dana, kada ste svi na okupu i kada komentarisete dnevna dogadjanja, pomenite i njegov licni doprinos - koliko god da je skroman, ne praveci od toga predstavu, jer ce misliti da ga zadirkujete i osecace se neprijatno.
Iako vama mozda tako ne izgleda, ovo ima veliki znacaj po njegov emocionalni razvoj, jer mu "ravnopravno" ucesce u porodicnim obavezama jaca licno samopostovanje i osecaj prihvatanja od strane citave poro-dice, umesto da se oseca kao smetalo, koje nervira sve oko sebe.
Ukoliko ga ne prihvatite vi, prihvatice ga ulica.
Ne stidite se pred svojom decom sopstvenih slabosti i nedostataka, vec budite ono sto jeste: ranjivo ljudsko bice koje ima neverovatnu potrebu za Ljubavlju. Budite srecni ako su u nekoj oblasti bolji i pametniji od vas, jer u izvesnoj meri to i jeste jedan od zadataka, kog ste se prihvatili kao roditelj.
Njihovim rodjenjem, prihvatili ste obavezu, zadovoljstvo i privilegiju.
Imate obavezu da se brinete o njihovom zdravlju, obrazovanju i opstem razvoju u skladu sa vasim mogucnostima.
Imate zadovoljstvo da se radujete njihovim prvim nespretnim koracima u svetu, da se smejete kada su srecni, da tugujete kada to nisu i da uzivate u tome, kada vidite u kakve su zdrave i lepe ljude izrasli.
A privilegija?
Oh, da. Imate privilegiju da ih volite i da vam ta ljubav bude uzvracena s njihove strane.
Trudite se da kao roditelj ne izdate bol deteta, koje ste nekada bili.
Volim vas.