MOJA PRICA

MOJA PRICA

UKRATKO O MENI

Zovem se Oliver Popovic i u poslednjih 20-ak godina uglavnom zivim u Beogradu.
Sajt na kome se trenutno nalazite posvecen je istrazivanju, razumevanju i isceljenju  trauma, a nastao je iz dugogodisnje potrebe i potrage za isceljenjem sopstvenih trauma. 
Naime, od ranog  detinjstva, pa skoro do svojih 20-ih godina, bio sam stalno i u promenjivom  intenzitetu  mentalno,  emocionalno  i  fizicki  zlostavljan od strane oba roditelja - narocito oca, sto je za  posledicu imalo nastajanje trauma, negativnih programa i loseg zdravstvenog  stanja, sto je i uzrokovalo moja cesta obolevanja od raznih bolesti.

Nazalost nesto slicno, u mnogo  vecem obimu i sa vise ucesnika,  ponovilo se i u periodu od 2000-2008, sto je  dovelo do novih mentalnih, emocionalnih, pa i fizickih trauma u vidu hitne hirurske operacije. 

Tokom  rata  koji  je pratio  raspad  Jugoslavije, kao dobrovoljac sam sa nekoliko jedinica (JNA, VJ, SDG) proveo par godina po terenima i ratistu.
 

Kao osoba sam iskren, nisam lukav, ne lazem, nikoga ne mrzim, nikome ne zelim zlo, nisam nasilan i za 44 godine zivota nikome nisam ucinio nista lose...osim u sledecih nekoliko slucajeva:

- Kao klinac, sa ostalim drugarima, 6-7 puta smo isli u kradju komsijskih jagoda i krastavaca.

- Otprilike sa 10-12 godina, na nagovor drugara, usao sam u bioskop kroz prozor od wc-a, iako sam vec imao kupljenu kartu.
  

- Par meseci po dolasku u Beograd, bez posla, para i gladan, u posluzi kod Hrama, ukrao sam  cokoladu. Poslovodja posluge  mi je oduzeo, a za kaznu, uzeo mi je nov-novcijat donji deo  trenerke, iz kese sa mojim stvarima.

-  Nekoliko meseci kasnije, bez posla, para i gladan, odlucio sam da opljackam nekoga. Na Kalemegdanu sam napravio "zasedu" i kada je naisao neki tip (veci i jaci od mene), napao sam ga. On je poceo da vice i uplasen poceo da bezi na jednu stranu, a ja takodje uplasen, na drugu.

- Posle napustanja VJ u martu  95 godine, u nemogucnosti da nadjem posao, dosao sam u situaciju (po ko zna koji put) da jednostavno nemam novca za kiriju i hranu, vec da opet moram da spavam po haustorima, gladujem i da se hranim otpacima voca po pijacama. I  pored takve dugogodisnje zivotne situacije i dalje sam u sebi i dalje osecao neverovatnu kolicinu zivotne radosti i srece, sto me je i nateralo da se upitam "Ma da li si ti normalan, svi oko tebe lazu, kradu i ubijaju a ti si happy, jel' ti to glumis  nekog sveca, a?"
" Da li sam ja stvarno Dobar ili sam u stvari samo dobar Glumac, neko ko je iz kukaviclika, straha i zelje da se svidi Komsiluku izabrao da u zivotu glumi dobricu" upitao sam se.

Da bih sebi dokazao da je dobrota izbor moje slobodne volje, a ne posledica kukavicluka, morao sam - barem nakratko, da proverim mogu li da budem Los, te buduci da nisam imao boljih ideja, sledece vece sam pritrcao konobaru dok je u basti restorana "Prolece" posluzivao goste, izvukao mu iz zadnjeg dzepa konobarski novcanik i pobegao. 

Moj plen je iznosio nepunih 200 maraka.

Medjutim, kako sam vec sledece godine opet bio suocen sa potpuno istom situacijom, sledecih tri-cetiri meseca izabrao sam spavanje po haustorima i gladovanje.

MOLBA ZA AZIL

Ukoliko smatrate da zajednica u kojoj zivite mojim dolaskom ne bila na gubitku i ukoliko ste u prilici da pozitivno odgovorite na ovaj apel za azil, onda vas molim da me kontaktirate mejlom. Budite ljubazni pa koristite mejl sa zvanicnog sajta vase ambasade / vlade, radi potvrde njegove autenticnosti.
Ukoliko vam ne odgovorim na mejl, to znaci da ga nisam ni procitao, jer ga je pre toga neko izbrisao.