MOLBA  ZA  AZIL

Zbog upornog i dugogodisnjeg ponizavanja, uznemiravanja i ugrozavanja mog  zdravlja od strane kosovarskih, bosanskih, hrvatskih profitera*  i  Sssluzbe*, molim sve one - ukoliko su to u mogucnosti, za pomoc.
* - ova grupa nema nikakve veze sa Srbima koji zive u izbeglickim kampovima, naprotiv.
* - pripadnici Pecke, Vojne i/ili Drzavne Bezbednosti

Ukoliko smatrate da zajednica u kojoj i sami zivite mojim dolaskom ne bila na gubitku, ako mislite da mi je takva vrsta pomoci zaista neophodna, i ukoliko ste u prilici da pozitivno odgovorite na ovaj apel za azil, onda vas molim da me kontaktirate mejlom. Budite ljubazni pa koristite mejl sa zvanicnog sajta vase ambasade / vlade, radi potvrde njegove autenticnosti. Ukoliko vam ne odgovorim na mejl, onda znaci da ga nisam ni procitao, jer ga je neko pre toga izbrisao.

U tekstu koji sledi dat cu kratak prikaz razloga zbog kojih i pisem ovaj apel, pa iako sam se trudio da on bude sto razumljiviji za sve koji su navikli na u svetu uobicajen nivo komunikacije, zbog iskustava kojima sam bio izlozen, prisiljen sam da u izvesnoj meri odstupim od toga.
Nadam se da cete uvaziti ovaj razlog.

 

 

 Ovu stranicu su ispisali Oni, ja sam je samo zabelezio. 

 

MOJA PRICA BR.1

Zovem se Oliver Popovic i poslednjih 20 godina zivim uglavnom u Beogradi. Kako sam poslednjih 7-8 godina  od strane nekoliko organizovanih grupa pojedinaca  neprestalno uznemiravan, zlostavljan i onemogucivan da normalno zaradjujem za zivot, stranica koju upravo citate, nastala je sa namerom da  zamolim za pomoc i zastitu sve one koji su voljni i u mogucnosti da mi je i pruze.
Druga namera "Moje price" jeste ta, sto ona predstavlja neophodan deo isceljujuceg procesa mojih trauma i stoga je za mene  veoma vazna, jer je zrtvi od strane nasilnika uvek zabranjeno  da o zlostavljanju govori, a cesto puta i ako progovori,  retko ko joj i veruje. 
Razumljivo da za sve one koji nisu bili izlozeni zlostavljanju i traumi, neki (ili svi) delovi ove price mogu biti prilicno cudni, izneseni podaci previse intimni, preterani ili cak neistiniti, ali nazalost svi dogadjaji koji su opisani i sve osobe koje su navedene, autenticni su.


Nekoliko desetina pripadnika Drzavne i (uglavnom penzionisani pripadnici) Vojne bezbednosti  iz Peci, otprilike priblizan broj peckih policajaca, kao i nekoliko stotina ostalih pecanaca trenutno nastanjenih u Barajevu i Beogradu, predstavljaju onu grupu ljudi koja se nevidjenom  mrznjom i surovoscu okomila na mene.
Povod za fatvu koju su objavili, jeste taj sto 1999 godine, za vreme agresije na nasu zemlju, nisam sa ostalim srbima iz Peci ucestvovao u proterivanju i pljackanju peckih albanaca, pljackanju  njihovih kuca, novca, tehnike i tehnickih aparata, voznog parka i ostale imovine, sto nisam ucestvovao u streljanju 50 zena, dece i civila u akciji poznatoj kao "Hladnjaca" i sto na kraju svega nisam sa njima pobegao za Srbiju.
Na svu srecu da nikako nisam mogao uzeti ucesca u takvim "junackim" delima,  zato  jer  sam  -  kao uostalom  i  prethodnih  ratnih godina  ('91/'92 JNA Erdevik-Petrovac-PaulinDvor;  '93 VJ Skelani-Osmace, '94 VJ Vogosca/Orahov breg;  '95 SDG Erdut-Karadzicevo-Stari Majdan; '99 SDG Tara),  kao dobrovoljac bio na terenu, ovoga puta na Tari.
 

S obzirom da  svoju mrznju vise nisu mogli prazniti na albanskim zenama, deci i civilima, setili su se mene i od 2000-te godine pocinje moje stalno, intenzivno i sofisticirano zlostavljanje i proganjanje pri cemu mi je jedan od njih obecao "...da cu ziveti kao rob u starom Rimu"! 
Za Rim nisam siguran, ali nazalost njihovim dolaskom, nekada najlepsi srpski grad i prestonicu, meni su ubrzo pretvorili  u spoj koncentracionog logora i kosovarske proklete avlije. 

Posle  nekoliko 7-8 godina torture, (preko hiljadu telefonskih poziva, svakodnevnog uznemiravanja i zastrasivanja na poslu, pretresanja sobe u kojoj stanujem u  mom odsustvu, "poslovnim pozivima" i setanja od jednog do drugog beogradskog pecanca kako bi me ponizili(?!) - (kad ne mogu vas, jer ne zelite da se druzite s njima) svojim luksuznim stanovima od100.000-300.000 evra + voznim parkom i ostalim...) pokusao sam da zatrazim  zastitu od Drzavne Bezbednosti Srbije poslavsi im mejl  u kome sam im ukratko objasnio problem, dostavio im ime i adresu glavnog organizatora kao i moje licne podatke i zamolio ih za pomoc i zastitu.  
Ne da me nisu pozvali na razgovor, vec mi nikada nisu ni odgovorili na mejl  (imam osecaj da su se dobro ismejali citajuci ga), dok je sikaniranje i dalje nastavljeno.


Godinu posle toga, nemajuci vise nikakav izbor, otisao sam u Americku ambasadu u Beogradu i zamolio ih za zastitu od peckih srba. Razumljivo je da sam to uradio po pravilu: prijavio se nasim policajcima koji cuvaju americku ambasadu, dao im svoju licnu kartu i objasnio im da imam zakazan sastanak sa oficirom za bezbednost pri americkoj ambasadi. Ona je dosla sa jos jednom osobom koja se predstavila kao prevodilac i pretpostavljam oficir za vezu izmedju naseg MUP-a i americke ambasade.
Objasnio sam im da sam od 2000-te izlozen stalnom psihickom maltretiranju i zastrasivanju od strane nekoliko stotina peckih srba od kojih su barem njih 100 pripadnici pecke Drzavne Bezbednosti i policije i da zbog toga plasim da odem u nasu policiju.
Objasnio sam im da je uzrok proganjanja taj sto nisam ucestvovao u streljanju 50 zena, dece i albanskih civila u Peci, kao cin osvete za ubistvo 5 srpskih mladica u kaficu "Panda" godinu-dve dana pre bombardovanja. Naveo sam da su glavni organizatori mog zlostavljanja i ubistva albanaca penzionisani bezbednjak pukovnik Nikola Popovic i njegov sin policajac Aleksandar Popovic, koji su slucajno moj otac i brat.
Nisam pominjao pljackanja, vec sam ih samo zamolio da me na neki nacin zastite ukoliko su u mogucnosti. Saslusale su me, rekle da ce proveriti informacije i zahvalile mi se na poseti.

Posle toga se uznemiravanje i zastrasivanje od strane pecanaca u dobroj meri smanjilo, ali sam sada zbog odlaska u americku ambasada postao "sumnjivo lice" i stavljen sam na "merama".
Vise puta sam na ulici i u Narodnoj bibilioteci Srbije - u kojoj i najcesce koristim internet, bio "prepadan" od likova koji samo sto ne nose na reveru bedz Sluzbe, a ciji su se "saveti" u uvijenoj formi ("pametan je on decko, shvatice") uvek odnosili na to sto sam uopste isao, i da mi vise i ne padne na pamet da odem u americku ambasadu.

Jedno vreme mi je dvonedeljni odlazak u "Americki Kutak" (American Corner) i uzimanje knjiga na citanje ulivao odredjenu sigurnost, medjutim kako su "saveti" ucestali, prestao sam sa odlascima plaseci da nekom u Sluzbi ne padne na pamet neka "genijalna" ideja u vezi sa mnom. Kako sam sa prethodnog posla proteran od strane pecanaca (8 godina sam radio na Zelenom Vencu kao ulicni prodavac kineskih dzidza-bidza), morao sam da se bavim visinskim zanatskim popravkama na zgradama - rad na alpinistickom uzetu -  te sam vise puta bio "brizno savetovan" da pripazim da mi se (dvostruko) uze (koje izdrzava 1600 kg tezine), slucajno ne prekine, sto razume, se ne bih ni preziveo.
 
Nekoliko meseci kasnije, posle dobijenih pretnji od strane jednog od njih (Dejan Isoski - mada se meni predstavio kao Bojan), otisao sam u jednu organizaciju za zastitu ljudskih prava (zamolili su me da im ne objavljujem ime) i izneo svoj problem sa pecancima, kao i najnovije pretnje koje sam dobio putem SMS-a.
Gospodja me je ljubazno saslusala, informisala se o mom zivotnom, ratnom i radnom putu, i jos ljubaznije me ispratila. Izgleda da kao osoba nisam ostavio "pravi" utisak na nju, a citavu stvar definitivno sam pogorsao pricom o mom trovanju.
Naime, iako sam od ranog detinjstva bio izlozen stalnom porodicnom zlostavljanju od strane oba roditelja (sto je za posledicu imalo cesto obolevanje od raznih bolesti) i uskracivan za vecinu sloboda koja su deca u normalnim porodicama nesmetano uzivala, iako sam posle majcine smrti -  koja je 25 godina bila  proglasavana kurvom, optuzivana da ja nisam njegov vec ko zna ciji sin  i 25 godina prebijana, ponizavana i zlostavljana, i koja se posle razvoda "iznenada" razbolela i vrlo brzo umrla, bio isteran iz kuce i prisiljen da godinama po Beogradu  prezivljavam radeci najteze fizicke poslove. 
Posle upornih i  neprestalnih  "sugestija" njegovih peckih  saucesnika,  odlucio sam da predjem preko svega sto je taj covek u proslosti ucinio i to mozda najvise zbog mladjeg brata, koji je sa njim ziveo.

I tako smo poceli ponovo da se posecujemo. Ja sam odlazio kod njih u Barajevo, a s vremena na vreme oni bi dolazili kod mene u moju iznajmljenu "tri sa tri" sobicu. Vec posle prvog ili drugog odlaska kod njih moje zdravstveno stanje se pogorsalo i kada sam sestru Oliveru (koja je tada zivela sa njima) upitao sta je u pitanju, odgovorila mi je da mi je naglo opao imunoloski sistem. Slegnuo sam ramenima i nastavio sa odlascima kod njih.  
Medjutim to se i dalje nastavilo, pre odlaska kod njih osecao bih se odlicno, a u povratku sam osecao potpunu malaksalost i kao da nemam ni gram snage u sebi. Kako su se isti simptomi stalno ponavljali, napravio sam pauzu od dva meseca pa sam opet otisao i svi simptomi su se ponovo pojavili. Posle 6-7 puta konacno sam morao da priznam sebi ono u sta nikako nisam hteo da poverujem - nazvao sam telefonom pukovnika Nikolu i upitao ga: "Da li vi to mene trujete"?, na sta mi je on ledenim glasom odgovorio "A ti Stefana"!?.
Inace, Stefan je moj trogodisnji bratanac, koga sam kao ja otrovao kada su oni dolazili kod mene u goste, pa su eto, resili da mi se osvete i da oni otruju mene. 


Pretpostavljam da znam kako se vi osecate dok citate ove redove, ali tesko da vi mozete da pretpostavite kako sam se ja osecao u tom trenutku.
To isto mi je, gledajuci me u oci i smejuci mi se u lice, ponovio i moj brat Aleksandar, a jedino sto sam mogao da odgovorim saznavsi da su mi otac, brat i sestra upravo preminuli, bilo je: "Ja vam necu nista, ne zbog vas, vec zbog sebe, a vama od Gospoda neka se vrati", a tako i sada mislim. Njihova neizgovorena poruka meni bila je mnogo jezgrovitija: "Mrzimo te iz dna duse i najzad smo ti se osvetili, a ti probaj da nas prijavis za trovanje, pa ces videti sta ce ti se desiti. Ti si sam, Niko i Nista, a mi smo  Bezbednost i Policija, ima nas dosta i niko nam nista ne moze". Moja slika iz licne karte je iz perioda na samom pocetku zlostavljanja, a slika iz GSP markice snimljena 2003, posle trovanja.

Elem, kao nagradu za uspesno obavljen zadatak, aleksandar je  iz strazarske kucice ispred barajevskog MUP-a, unapredjen i prebacen u obezbedjenje Urosa Suvakovica, SPS-ovog "oficira za vezu" sa DB-om.

Kako god, par meseci kasnije od ljudi koji mi se i ne javljaju iako se povremeno srecemo, pozvan sam na neku vrstu prvomajskog piknika, gde se razgovor "spontano" poveo o teskom i mukotrpnom zivotu u Americi i o NVO udruzenjima u Srbiji pa izmedju ostalih i o gospodji koja vodi ono u kojem sam bio i "...koju bi trebalo nauciti pameti", nasta sam odgovorio da koliko god da je ne voli, nasa policija mora da je stiti i da bi pocinioca napada na nju morali da uhvate u roku od dva dana. Razumljivo da se citava prica nije ni odnosila na nju (koju nasa policija maksimalno obezbedjuje), vec su te osobe bile samo "kuriri" koje mi prenose "savet" da vise ne odlazim  u tu organizaciju i ne kontaktiram ih.  

 

 

 

MOJA PRICA BR. 2

U proteklih 8 godina bio sam stalni predmet telefonskog i direktnog uznemiravanja na poslu, "poslovnim pozivima" i ugrozavanja mog zdravlja od strane skoro 70-80 Bosanaca i nesto malo Krajisnika.
Kao i Kosovari, i oni su svu mrznju i prezir koji osecaju prema Srbima i Srbiji - koji su zbog njih gladovali, ratovali, prihvatili ih, skucili i zaposlili, usmerili ka meni, jer izgleda da sam za njih ja jedini srbin koga se oni ne plase, te sam stoga idealna prilika za Osvetu.
Biti na Putu, znaci gledati na divljastvo, nekulturu, nametljivost, nadme-nost, podlost, kukavicluk, lukavost, laz,  zavist, sadizam, zlo, kao na nesto sto je privremena faza u razvoju svesti coveka. 
Ponekad, ona nije privremena

 

Iako se osecaju i izjasnjavaju kao Srbi, svi oni su rodjenjem, odrastanjem i zivljenjem automatski prihvatili mentalitet sredine iz koje su dosli u Srbiju - mentalitet kosovskih Albanaca, bosanskih Muslimana i Hrvata.
Osnovni problem se sastoji u tome, sto oni i dalje uporno i agresivno pokusavaju srbima da nametnu svoj, tj. albanski, muslimanski ili hrvatski mentalitet kao "najbolji" i "najsrpskiji"(!), cime ih s razlogom iritiraju. 
Zbog toga se osecaju neprihvacenim i odbacenim s njihove strane, pa zato pocinju da ih mrze, cime znacajno pogorsavaju kvalitet zivota u Srbiji.

Kako sam za njih ja jedini srbin koga se oni ne plase...

 

 

MOJA PRICA BR. 3

Asmet i  Dzafer, Muza, Tair i Sebo, Resko... i zemunski crnomagijski hodza  Fatmir (Asimov brat).

 

 

 

                                                   MOJA PRICA BR. 4

Zika Rakic & Bane Djordjevic  i njihova...Grupa.
Naljutili su se na mene zato sto sam na kulturan nacin odbio da se priljucim njihovoj Grupi. Drugi razlog je taj sto nikako nisam hteo da se odreknem svog porekla, tj. ljudi koje oni zovu ....dovima.

 

 

 

*         *        *

Na ovoj stranici se nalazi kraci spisak sa imenima nekih od njih.


*          *          *

 

Naravno, vecina vas ce se verovatno zapitati "Pa dobro, kako to da svi zlostavljaju bas njega"?!

Pocetkom '95 - kada je rat "zavrsen", na prvom civilnom poslu posle vojske, isamarao sam tipa (moje gradje, veci za glavu) koji me je bez ikakvog povoda sa moje strane uvredio i odmah potom sam uzasnut upitao samog sebe: "Ma da li si ti normalan, jel' vidis sta je od tebe rat napravio? Od onog normalnog i mirnog decka, ti si postao mangup koji ce nekom da lupa samare zbog uvrede"!
Zbog toga sam sledecih 7-8 godina (sa pauzama '95/'96 i '99 godine) voljno potisnuo sve samoodbrambene reakcije, cak i one koje su bile neophodne, plaseci se da se ne prepustin nasilju. Ovo sam od 2000-te upotpunio meditacijom, koja je posle izvesnog vremena dovela do dezintegracije moje Licne Moci.
Zamislite lika od 40-ak godina, sa ratnom istorijom, koji 8 godina 10-12 sati dnevno radi na ulici i koji je "opasan" kao decak od 6-7 godina.
Neverovatno, koliko je gasenje Licne Moci kod osobe uocljivo - slobodno sam mogao na ledjima da zalepim i papir sa natpisom "sutni me"  i ne bi bilo nikakve razlike. Nazalost, nivo Licne Moci deteta od 6-7 godina predstavlja neverovatanu poslasticu za sve one koji sopstvenu podlost, kukavicluk, mrznju, sadizam i zlo skrivaju glumom "finih, casnih i postenih" ljudi, a najvise me je zaprepastilo sto su medju njima barem 50% zene.

Gasenje Licne Moci nije nikakva vrsta prisilnog akta, to je svestan izbor koji moze da se prihvati - sa svescu o verovatnim posledicama, ali i odbije, i nastavi sa dotadasnjim nacinom zivota. Na Putu Duse to je neophodan i veliki korak, ali u Egolendu taj korak ima svoju cenu.

 

 

 

UKRATKO O MENI

Kao osoba sam iskren, nisam lukav, ne lazem, nikoga ne mrzim, nikome ne zelim zlo, nisam nasilan i za 44 godine zivota nikome nisam ucinio nista lose...osim u sledecih nekoliko slucajeva:

- Kao klinac, sa ostalim drugarima, 6-7 puta smo isli u kradju komsijskih jagoda i krastavaca.

- Kao klinac od 10-12 godina, na nagovor drugara, usao sam u bioskop kroz prozor od wc-a, iako sam vec imao kupljenu kartu.  

- Par meseci po dolasku u Beograd, bez posla, para i gladan, u posluzi kod Hrama, ukrao sam  cokoladu. Poslovodja posluge  mi je oduzeo, a za kaznu, uzeo mi je nov-novcijat donji deo  trenerke, iz kese sa mojim stvarima.

-  Nekoliko meseci kasnije, bez posla, para i gladan, odlucio sam da opljackam nekoga. Na Kalemegdanu sam napravio "zasedu" i kada je naisao neki tip (veci i jaci od mene), napao sam ga. On je poceo da vice i uplasen poceo da bezi na jednu stranu, a ja takodje uplasen, na drugu.

- Posle napustanja VJ u martu  95 godine, u nemogucnosti da nadjem posao, dosao sam u situaciju (po ko zna koji put) da jednostavno nemam novca za kiriju i hranu, vec da opet moram da spavam po haustorima, gladujem i da se hranim otpacima voca po pijacama. I  pored takve dugogodisnje zivotne situacije i dalje sam u sebi i dalje osecao neverovatnu kolicinu zivotne radosti i srece, sto me je i nateralo da se upitam "Ma da li si ti normalan, svi oko tebe lazu, kradu i ubijaju a ti si happy, jel' ti to glumis  nekog sveca, a?"
"Da li sam ja stvarno Dobar ili sam u stvari samo dobar Glumac, neko ko je iz kukaviclika, straha i zelje da se svidi Komsiluku izabrao da u zivotu glumi dobricu" upitao sam se.
Da bih sebi dokazao da je dobrota izbor moje slobodne volje, a ne posledica kukavicluka, morao sam - barem nakratko, da proverim mogu li da budem Los, te buduci da nisam imao boljih ideja, sledece vece sam pritrcao konobaru dok je u basti restorana "Prolece" posluzivao goste, izvukao mu iz zadnjeg dzepa konobarski novcanik i pobegao. 

Moj plen je iznosio nepunih 200 maraka.

Medjutim, kako sam vec sledece godine opet bio suocen sa potpuno istom situacijom, sledecih tri-cetiri meseca izabrao sam spavanje po haustorima i gladovanje.
Okruzen ljudima, a sam.

 

P.S.  Meni je pisanje, a vama citanje ove stranice, bilo emocionalno

 tesko. Izvinjavam se zbog toga.