RELIGIJA
Jedan od nacina na koji Ego dozivljava duhovnost, zove se religija.
Prirodnu potrebu svake osobe za duhovnoscu, tokom ljudske istorije drustvo je najcesce ostvarivalo kroz religiju, koja je kao proizvod Ega, u sebi zadrzala vecinu elemenata neophodnih za uspostavljanje i ocuvanje moci, naravno, preslikanih i prilagodjenih na oblast duhovnosti.
Ovo se najjasnije vidi u tome sto svaka religija za sebe tvrdi da je ona jedini i pravi predstavnik duhovnosti na zemlji, dok su sve ostale religije pogresne i lazne. Na zalost, ovaj stav prihvacen od strane vernika svih religija, tokom istorije je bio najcesci uzrok masovne mrznje, sukoba i medjusobnih ratova. Njegova osnovna namera se ogleda u uspostavljanju dominacije i moci nad drugim pojedincima ili grupama, putem nametanja sopstvene religije.
U sustini, religija predstavlja grupu ideja uoblicenih u cvrst misaoni obrazac, potpomognut jakim emocionalnim nabojem i odrzavan svakodnevnim ritualima i obicajima.
Ovako uoblicen sistem, cini ono sto zovemo religijom.
Vernici, Svestenici, Monasi
Sve one koji pripadaju odredjenoj religiji, mozemo podeliti u tri grupe i to na:
Vernike, Svestenike i Monahe.
Vernici
Vernici predstavljaju najbrojniju grupu unutar svake religije i njihov licni dozivljaj duhovnosti je najcesce dosta skroman ili pak potpuno izostaje,jer mnogi od njih pristupaju religiji iz tradicionalnih ili drustvenih razloga, kako bi na taj i nacin potvrdili sopstvenu pripadnost i privrzenost grupi kojoj pripadaju.
Osobine vernika
Cinjenica je da osecaj duhovnosti kod vernika uglavnom nije veci, a cesto puta je cak i manji, nego sto je to osecaj duhovnosti kod ateista.
Nazalost kako vernici religiju dozivljavaju kroz proces licne identifikacije Ega, time oni - narocito preko Emocionalnog Ega, ispoljavaju osobine koje ih cine prepoznatljivim, i to:
- Dominacija - Kao nacin uspostavljanja moci nad drugom osobom, vernici cesto puta vernicima unutar svoje, drugih religija, duhovnih grupa ili ateistima, pokusavaju da nametnu osecaj nize vrednosti ili bar krivice/greha, kako bi na taj nacin uspostavili i odrzali sopstvenu moc i kontrolu nad njima.
- Netrpeljivost prema vernicima drugih religija koje dozivljavaju kao neposredne protivnike, sto najcesce vremenom prerasta u otvoreno neprijateljstvo i sukobe.
- Emocionalna agresivnost je jos jedna prepoznatljiva osobina vernika. Svako dovodjenje u sumnju ili osporavanje bilo kog dela njihove religije, kod vernika izaziva pojacanu emocionalnu agresivnost, koju automatski usmeravaju ka ne-verniku.
- Mrznja - Religija mnogim vernicima sluzi kao idealan paravan za ispoljavanje sopstvene nagomilane mrznje, u ovom slucaju usmerene ka vernicima suparnicke religije ili ateistima, sto im vremenom donosi status istaknutog borca za veru.
Svestenici
U zavisnosti od razlika u pravilima unutar svake religije, nacin zivota svestenika moze se medjusobno razlikovati. Osim odrzavanja svakodnevnih rituala i obicaja propisanih pravilima sopstvene religije, svestenici vode zivot koji u nekim delovima ima dosta slicnosti sa zivotom bilo kog vernika: - neki od njih se zene i zasnivaju porodicu, poseduju licnu imovinu, materijalna bogatstva i dragocenosti, studiraju na civilnim fakultetima, bave se humanitarnim i socijalnim radom, ucestvuju u javnom zivotu drustva i slicno.
Stoga u zavisnosti od svega nabrojanog, licni osecaj duhovnosti svakog svetenika moze se znacajno razlikovati.
Monasi
Put monastva se sastoji iz tri stepena, i to: Iskusenik, Monah i Isposnik.
Iskusenik
Iskusenik moze biti bilo koji pripadnik odredjene religije (ili preobracenik) koji pokaze zelju za zivotom monaha / monahinje i ono je otvoreno za sve one koji to zele, bez obzira na to kakav su zivot vodili pre stupanja u red.
Iskusenistvo predstavlja neophodnu fazu provere, tokom koje kandidat postaje svestan zahteva i izazova koje pruza zivot jednog monaha, i mnogi tek tada shvate da je monastvo tegoban i dug put materijalnih i culnih odricanja, svakodnevnog proucavanja svetih spisa, izvodjenja rituala i obicaja, te sprovodjenja posta, ispovesti i molitve.
Zato neki od njih vrlo brzo odustanu od iskusenistva, ne pronasavsi u njemu nista od onoga sto su ocekivali - lak i brz put ka Bogu.
Monah
Kao rezultat svakodnevne i visedecenijske posvecenosti duhovnom razvoju, vecina monaha kroz post, ispovest i molitvu uglavnom uspevaju da ociste i oslobode se licnih trauma, prevazidju negativnosti i uticaj svog Ega, i uspostave cvrstu vezu sa duhovnoscu.
Naravno, to ne znaci da su svi monasi, istovremeno i visoko produhovljeni, jer i medju njima moze postojati velika razlika u licnom dozivljaju duhovnosti, koji se moze kretati u rasponu od shvatanja duhovnosti na nacin jednog vernika, do onih koji su dosegli stanje blisko Prosvetljenju.
Isposnik
Kada monah dosegne visoko stanje duhovne spoznaje i oslobodjenosti od Ega, tada se on - kako bi sebi obezbedio neophodan mir, najcesce i fizicki odvaja od ostalog monastva, i postaje isposnik.
Isposnik je usled jakog dozivljaja licne slobode oslobodjen svega onog sto na bilo koji nacin za njega predstavlja neku vrstu pravila, obrasca ili bilo kog drugog oblika delovanja Ega, te sada duhovnost pocinje da dozivljava na najspontaniji i najprirodniji nacin, bez ikakvog sopstvenog voljnog ili misaonog uticaja na to.
Ovo odsustvo bilo kakvog ciljnog delovanja, pa cak i odsustvo delovanja u pravcu daljeg sopstvenog duhovnog razvoja, automatski u njemu ucvrscuje stanje svesti jakog i postojanog osecaja duhovnosti - stanje Iskustva, koje vremenom neprimetno prerasta u Prosvetljenje.
* * *
Interesantno je da mnogi koji sebe smatraju velikim vernicima, ne osecaju zelju da tu veru i ljubav prema svojoj religiji i potvrde, te da se kroz monastvo i isposnistvo - kao jedini put duhovnog razvoja unutar njihove religije, trajno spoje sa Bogom.
Religija i Drzava
Odnos izmedju religije i drzave, cesto puta je bio ispunjen napetostima i borbom za moc, pa ipak, tokom decenija i vekova zajednickog zivota, religija i drzava su uglavnom uspele da uspostave prijateljski i obostrano koristan odnos.
Religija je - da bi opstala, svoje delovanje uvek usmeravala u korist drzave, dok je drzava - kao protivuslugu, ustupala i stitila "pravo" toj religiji, da bude jedina, kojoj je dozvoljeno da se bavi duhovnoscu.
Ovaj stav i dalje vazi za one drzave u kojima religija ujedno vrsi i ulogu drzave, a jednim delom i u onim postkomunistickim drzavama, u kojima zvanicne religije nisu voljne da podele "svoje" pravo na duhovnost, sa drugim religijama i pokretima usmerenim ka duhovnosti.
Danasnji odnos izmedju religije i drzave moze se razlikovati od jednog do drugog drustvenog sistema - u nekima je religija potpuno odvojena od drzave i nema skoro nikakav uticaj na nju, u drugima, iako odvojena od drzave i dalje ima jak uticaj na njen rad, dok su u trecima, religija i drzava spojeni u jedno.
Religija i Moc
Iako su prvobitno nastale kao spontani oblik udruzivanja duhovnih tragaca sa ciljem dostizanja Prosvetljenja i spajanja s Bogom, religije su se vrlo brzo pretvorile u organizacije ciji je osnovni cilj postao nametanje sopstvenih religijskih shvatanja kao jedino ispravnog nacina razmisljanja i ponasanja ljudi, uspostavljanja sopstvene vladavine nad civilnim drustvom, i sirenja sopstvene religije na citav svet.
Ova teznja religija ka moci, kroz istoriju je bila uzrok velikih stradanja stanovnistva, od kojih nisu bili postedjeni ni nasi krajevi.
500 godina duga okupacija balkanskih zemalja, pripremana i prikrivana laznim pohodom za oslobodjenje Svete Zemlje, nastala kao posledica postignutog dogovora i razmene obavestajnih podataka dveju religija i proslavljena zajednickom pozorisnom predstavom - opsadom Beca, zatim Prvi, pa Drugi Svetski rat sa detaljno smisljenom kostimografijom Treceg Rajha, kao i poslednji rat koji je pratio raspad Jugoslavije, kao svoj osnovni kriterijum neprijateljstva, imali su religijsku i rasnu pripadnost stanovnistva.
Kakve su posledice na covecansto imali ti ratovi, suvisno je i napominjati.
Religija i Slobode
Period u kojima je neka religija predstavljala ujedno i drzavu, uvek je bio i period velikog ogranicavanja ljudskih sloboda, i period opsteg zaostajanja drustva.
Ljudsku potrebu za promenom, daljim razvojem i novim spoznajama u svim
oblastima zivota, religija je uvek dozivljavala kao neprijateljsko delovanje usmereno na podrivanje njene moci, i svako razmisljanje koje nije bilo u skladu sa vazecim religijskim ucenjem bilo je suzbijano i proglasavano neprijateljskim, a osoba proganjana, zatvarana, pa cesto puta i ubijana.
Nazalost, stanje sloboda i ljudskih prava u ovim drzavama, i dalje je na nivou srednjeg veka.
Potpuna obespravljenost i ponizenost zena i dece, nepostojanje verskih sloboda i izricanje smrtne kazne u slucaju javnog ispovedanja druge vere, izrazen rasizam, homofobija, nizak nivo obrazovanja i opste kulture, surov i ponizavajuci odnos prema zivotinjama, potpuno odsustvo i najosnovnijih elemenata demokratije i jos mnogo toga, predstavljaju realnost u kojoj danas zivi vise od polovine covecanstva.
Nazalost vodece i ujedno drzave sa najvecim stepenom civilizacijskog razvoja, izgleda da iz sopstvenih razloga svesno podrzavaju i produzavaju ovako zalosno stanje u tim zemljama, cesto puta usmeravajuci ih na sukobe protiv drugih drzava, radi ostvarivanja sopstvenih ekonomskih i vojnih ciljeva.
Verovatno bi podizanje nivoa ljudskih prava, sloboda i opste kulture u tim zemljama i njihovo izjednacavanje sa civilizacijskim nivoom koji postoji u slobodnim i demokratskim drzavama, morao biti vazniji cilj, od besmislenog i nemoguceg cilja uspostavljanja apsolutne moci nad citavom planetom.
* * *
Iako su tokom istorije, religije najcesce bile uzrocnici vecine sukoba i ratova, ipak ih ne treba smatrati iskljucivim krivcem. Neka misljenja, da bi nestankom religija, napokon doslo do prestanka sukoba i ratova sirom sveta, verovatno ne odgovaraju stvarnosti.
Ukoliko bi nekim slucajem, religije prestale da postoje, to i dalje ne bi dovelo do veceg razumevanja medju ljudima i mira u svetu. U nedostatku njih veliki, svetski ratovi, sa milionima poginulih, tada bi se vodili izmedju - recimo, fudbalskih i kosarkaskih pristalica, izmedju narodnjaka i repera ili izmedju bilo koje dve ili vise grupa ljudi, grupisanih po nekom kriterijumu Ega, koji ih cini medjusobno bliskim, i bitno drugacijim od ostalih grupa.
Ego je pravi uzrok, religije su samo mehanizam, koji on koristi za ostvarenje svojih ciljeva.